VALPURGIJSKA NOĆ
Osim što je poznata kao najveći veštičji praznik, Valpurgijska noć 30. aprila je i bitan deo radnje Geteovog Fausta. I danas se na severu Evrope ponegde ritualno pale vatre, a mnogo češće to bude iz nekih drugih, sasvim hedonističkih pobuda (kao mi na jugu Evrope u osvit prvog maja - ovde stradaju prasići a ne veštice).
Veštičji sastanak se tradicionalno održavao na vrhu Brocken, najvišem vrhu planine Harz u centralnoj Nemačkoj. I danas se aura oko senke posmatrača u magli zove Brocken spectre i nema nikakve veze sa "polomljenim spektrom" kako bi neki nesmotreni prevodioci pomislili.
Ove godine se pogodilo da i pun Mesec dođe na Valpurgijsku noć. Pogled na Mesec i Jupiter dok plove kroz strukturu cirusa:
Nedaleko od Jupitera se vidi fler pedesetice koji nije bilo moguće izbeći bilo kojim rotiranjem aparata, naprosto su Mesec i Jupiter u tom položaju. Moglo je drugim trikovima. Ali...
Ovo je snimljeno objektivom 55-250 i praktično je veoma interesantno šta je sve moguće dobiti na tako maloj žižnoj daljini. Međutim, potrebni su neki preduslovi:
- mirror lock,
- što više snimaka (ovde recimo 20),
- blenda f9, ISO400 radi što veće brzine,
- svi snimci kropovani a zatim dvostruko uvećani u PS-u,
- u Registaxu sve odrađeno kao da je u pitanju bilo koji drugi video snimak.
Prednost refraktora u odnosu na sve tipove reflektora (naročito RC) je što refraktor nema nikakvu opstrukciju. Ovo znači da je kontrast najveći mogući kad su svi optički sistemi u pitanju. Pritegao sam, dakle, kontrast; zatamnio mora i odmah mi je na horizontu iskrsla meni nepoznata i neviđena struktura - Mare Australe. Nisam pasionirani Mesečev posmatrač ali ovo vidim prvi put:
Ovo je moguće zahvaljujući specifičnom načinu Mesečeve rotacije poznatom kao libracija. Svi znamo da je Mesec gravitaciono "zakovan" jednom stranom prema Zemlji, odnosno uvek nam okreće jednu istu stranu. Uzrok su male ali itekako primetne strukturne asimetrije; jednu trećinu strane Meseca okrenute nama čine mora - ona druga strana Meseca ima svega 1% površine pod morima, sve ostalo su krateri. Smatra se da je u ranom periodu Mesečevog života postojao period intenzivnog bombardovanja poznat kao kasno teško bombardovanje.
Ova artiljerijska kanonada je počela 4.1 milijardu godina pre našeg vremena, i završila se pre 3.8 milijarde godina. Međutim, razlike između naše strane i one udaljenije su vrlo upečatljive. Sa naše strane svaki veći udarac je izazivao lomljenje tanke kore i izlivanje magme; sa druge strane toga nije bilo i očigledno je da je kora bila mnogo deblja. Budući da je Mesec danas (a i već neko vreme) geološki gledano mrtvo telo, odnosno magma je ohlađena sve do njegovog geometrijskog centra, mi možemo da pretpostavimo da je kora sa strane koja nije bila okrenuta nama nekad možda bila mnogo deblja nego što je danas na Zemlji. Samim tim je moguće da veliki impaktor napravi krater koji ne bude popunjen magmom već čvrstim ili praškastim materijalom - a sa naše strane je to uvek bila magma.
Hipoteza koja danas dominira kao uzrok bombardovanja je migracija gasnih džinova Sunčevog Sistema prema unutra; ovo bi gravitaciono pokrenulo svu masu objekata Kajperovog pojasa ka unutrašnjim planetama. Iako to nije predstavljalo baš svakodnevnu kišu meteorita, period od 300 miliona godina intenzivnijeg bombardovanja nego inače mora itekako da utiče na geološku strukturu Meseca.
Primera radi, najveće telo za koje sigurno znamo da je udarilo u Mesec je bio neki protoplanetarni fragment (ili možda asteroid, sasvim svejedno) i bio je prečnika 250km. Udarac je otvorio gigantsku rupu koju je poravnala lava, danas bazalt, i ta kružna ravnica prečnika 1150km je danas poznata kao Mare Imbrium. Događaj se desio pre oko 3.9 milijardi godina. Upravo ovaj momenat se uzima za kraj Nektarijanskog i početak ranog Imbrijskog perioda u istoriji Meseca. U kasnijem periodu (kasniji Imbrijski period, 3.8-3.2 milijarde godina pre sadašnjosti) i ostala mora odnosno baseni su popunjeni lavom kao posledicom toga što je lava istekla pri Imbrijskom udaru i smanjila pritisak. Tanka ali rigidna kora se odmah spustila, neki delovi su se delimično otopili a neki izlomili i nastala su današnja mora - ogromne ravnice ispunjene ohlađenom lavom koja je tamnija od starije kore.
Sve ove stvari su na kraju doprinele gravitacionom zaključavanju jedne strane ka Zemlji. Međutim, pokreti koje Mesec pravi su ipak malo komplikovaniji; ovo je najlakše zamisliti kao blago oscilovanje Meseca oko sopstvenog centra. Oscilacije su izražene i u širini (levo-desno) i dužini (gore-dole), a posebno postoji još jedna komponenta koji se zove dnevna libracija - zamislite pogled na pun Mesec uveče kad izađe, i pogled ujutru kad zalazi. Taj pogled se razlikuje za posmatrača na Zemlji iz prostog razloga što postoji paralaksa posmatrača. Drugim rečima prečnik Zemlje (12000km) je razlika između položaja večeri i jutra, pa će i to (ne doduše mnogo) doprineti mogućnosti da zavirimo iza Mesečevog horizonta.
Kad se sve sabere libracija nam omogućava da vidimo 59% površine Meseca, umesto 50% koliko bi bilo da nema libracije. Upravo to je i razlog zašto sam uspeo da vidim Mare Australe, strukturu koja je vidljiva na horizontu samo kad to libracija dozvoli. Ovo more je prečnika 600km, i za razliku od većine ostalih mora, ispunjeno je velikim kraterima.
Već duplo uvećan snimak sam dodatno uvećao za 2.5 puta:
Za najmarkantniji krater u ovom moru se uzima Jenner, prečnika 74km. Veoma bi podsećao na Tycho - kad ne bi bio na Mesečevom horizontu. Sličnost se ogleda u tome da oba kratera imaju terasaste ivice i centralno brdo. Međutim, dok je Tycho nakon udara pokazivao samo neznatne znake vulkanizma, možda ni to (moguće je da su stene bile istopljene usled sudara), Jenner je većim delom ispunjen lavom. Iako je zadržao centralno brdo, Jenner je po poreklu stariji (Tycho je jedan od najmlađih kratera - star je samo stotinak miliona godina) i očigledno je da je nastao u momentu dok je Mesec plitko ispod svoje kore posedovao istopljenu magmu. Takođe ispitivanja Jenner-a su pokazala da u njegovim ivicama nema pukotina što znači da je lava došla odozdo a ne sa strane kratera. Iza njega se nalazi još jedan krater, Lamb, koji je još veći (106km) i stariji a samim tim i potpuno ispunjen lavom; međutim ovaj krater se na snimku ne vidi jer je iza samog horizonta.
Krater Jenner je dobio ime po engleskom lekaru iz prve polovine XIX veka po imenu Edward Jenner, izumitelju vakcinacije kakvu poznajemo danas. Pošto je utemeljenjem imunologije spasio verovatno više ljudskih života nego ijedan drugi čovek u istoriji pre njega, lično mislim da je dotični zaslužio da celo more bude nazvano po njemu, ne samo jedan krater.
Veštičji sastanak se tradicionalno održavao na vrhu Brocken, najvišem vrhu planine Harz u centralnoj Nemačkoj. I danas se aura oko senke posmatrača u magli zove Brocken spectre i nema nikakve veze sa "polomljenim spektrom" kako bi neki nesmotreni prevodioci pomislili.
Ove godine se pogodilo da i pun Mesec dođe na Valpurgijsku noć. Pogled na Mesec i Jupiter dok plove kroz strukturu cirusa:
Nedaleko od Jupitera se vidi fler pedesetice koji nije bilo moguće izbeći bilo kojim rotiranjem aparata, naprosto su Mesec i Jupiter u tom položaju. Moglo je drugim trikovima. Ali...
Ovo je snimljeno objektivom 55-250 i praktično je veoma interesantno šta je sve moguće dobiti na tako maloj žižnoj daljini. Međutim, potrebni su neki preduslovi:
- mirror lock,
- što više snimaka (ovde recimo 20),
- blenda f9, ISO400 radi što veće brzine,
- svi snimci kropovani a zatim dvostruko uvećani u PS-u,
- u Registaxu sve odrađeno kao da je u pitanju bilo koji drugi video snimak.
Prednost refraktora u odnosu na sve tipove reflektora (naročito RC) je što refraktor nema nikakvu opstrukciju. Ovo znači da je kontrast najveći mogući kad su svi optički sistemi u pitanju. Pritegao sam, dakle, kontrast; zatamnio mora i odmah mi je na horizontu iskrsla meni nepoznata i neviđena struktura - Mare Australe. Nisam pasionirani Mesečev posmatrač ali ovo vidim prvi put:
Ovo je moguće zahvaljujući specifičnom načinu Mesečeve rotacije poznatom kao libracija. Svi znamo da je Mesec gravitaciono "zakovan" jednom stranom prema Zemlji, odnosno uvek nam okreće jednu istu stranu. Uzrok su male ali itekako primetne strukturne asimetrije; jednu trećinu strane Meseca okrenute nama čine mora - ona druga strana Meseca ima svega 1% površine pod morima, sve ostalo su krateri. Smatra se da je u ranom periodu Mesečevog života postojao period intenzivnog bombardovanja poznat kao kasno teško bombardovanje.
Ova artiljerijska kanonada je počela 4.1 milijardu godina pre našeg vremena, i završila se pre 3.8 milijarde godina. Međutim, razlike između naše strane i one udaljenije su vrlo upečatljive. Sa naše strane svaki veći udarac je izazivao lomljenje tanke kore i izlivanje magme; sa druge strane toga nije bilo i očigledno je da je kora bila mnogo deblja. Budući da je Mesec danas (a i već neko vreme) geološki gledano mrtvo telo, odnosno magma je ohlađena sve do njegovog geometrijskog centra, mi možemo da pretpostavimo da je kora sa strane koja nije bila okrenuta nama nekad možda bila mnogo deblja nego što je danas na Zemlji. Samim tim je moguće da veliki impaktor napravi krater koji ne bude popunjen magmom već čvrstim ili praškastim materijalom - a sa naše strane je to uvek bila magma.
Hipoteza koja danas dominira kao uzrok bombardovanja je migracija gasnih džinova Sunčevog Sistema prema unutra; ovo bi gravitaciono pokrenulo svu masu objekata Kajperovog pojasa ka unutrašnjim planetama. Iako to nije predstavljalo baš svakodnevnu kišu meteorita, period od 300 miliona godina intenzivnijeg bombardovanja nego inače mora itekako da utiče na geološku strukturu Meseca.
Primera radi, najveće telo za koje sigurno znamo da je udarilo u Mesec je bio neki protoplanetarni fragment (ili možda asteroid, sasvim svejedno) i bio je prečnika 250km. Udarac je otvorio gigantsku rupu koju je poravnala lava, danas bazalt, i ta kružna ravnica prečnika 1150km je danas poznata kao Mare Imbrium. Događaj se desio pre oko 3.9 milijardi godina. Upravo ovaj momenat se uzima za kraj Nektarijanskog i početak ranog Imbrijskog perioda u istoriji Meseca. U kasnijem periodu (kasniji Imbrijski period, 3.8-3.2 milijarde godina pre sadašnjosti) i ostala mora odnosno baseni su popunjeni lavom kao posledicom toga što je lava istekla pri Imbrijskom udaru i smanjila pritisak. Tanka ali rigidna kora se odmah spustila, neki delovi su se delimično otopili a neki izlomili i nastala su današnja mora - ogromne ravnice ispunjene ohlađenom lavom koja je tamnija od starije kore.
Sve ove stvari su na kraju doprinele gravitacionom zaključavanju jedne strane ka Zemlji. Međutim, pokreti koje Mesec pravi su ipak malo komplikovaniji; ovo je najlakše zamisliti kao blago oscilovanje Meseca oko sopstvenog centra. Oscilacije su izražene i u širini (levo-desno) i dužini (gore-dole), a posebno postoji još jedna komponenta koji se zove dnevna libracija - zamislite pogled na pun Mesec uveče kad izađe, i pogled ujutru kad zalazi. Taj pogled se razlikuje za posmatrača na Zemlji iz prostog razloga što postoji paralaksa posmatrača. Drugim rečima prečnik Zemlje (12000km) je razlika između položaja večeri i jutra, pa će i to (ne doduše mnogo) doprineti mogućnosti da zavirimo iza Mesečevog horizonta.
Kad se sve sabere libracija nam omogućava da vidimo 59% površine Meseca, umesto 50% koliko bi bilo da nema libracije. Upravo to je i razlog zašto sam uspeo da vidim Mare Australe, strukturu koja je vidljiva na horizontu samo kad to libracija dozvoli. Ovo more je prečnika 600km, i za razliku od većine ostalih mora, ispunjeno je velikim kraterima.
Već duplo uvećan snimak sam dodatno uvećao za 2.5 puta:
Za najmarkantniji krater u ovom moru se uzima Jenner, prečnika 74km. Veoma bi podsećao na Tycho - kad ne bi bio na Mesečevom horizontu. Sličnost se ogleda u tome da oba kratera imaju terasaste ivice i centralno brdo. Međutim, dok je Tycho nakon udara pokazivao samo neznatne znake vulkanizma, možda ni to (moguće je da su stene bile istopljene usled sudara), Jenner je većim delom ispunjen lavom. Iako je zadržao centralno brdo, Jenner je po poreklu stariji (Tycho je jedan od najmlađih kratera - star je samo stotinak miliona godina) i očigledno je da je nastao u momentu dok je Mesec plitko ispod svoje kore posedovao istopljenu magmu. Takođe ispitivanja Jenner-a su pokazala da u njegovim ivicama nema pukotina što znači da je lava došla odozdo a ne sa strane kratera. Iza njega se nalazi još jedan krater, Lamb, koji je još veći (106km) i stariji a samim tim i potpuno ispunjen lavom; međutim ovaj krater se na snimku ne vidi jer je iza samog horizonta.
Krater Jenner je dobio ime po engleskom lekaru iz prve polovine XIX veka po imenu Edward Jenner, izumitelju vakcinacije kakvu poznajemo danas. Pošto je utemeljenjem imunologije spasio verovatno više ljudskih života nego ijedan drugi čovek u istoriji pre njega, lično mislim da je dotični zaslužio da celo more bude nazvano po njemu, ne samo jedan krater.
Коментари
Постави коментар