MESEC U LAŽNIM BOJAMA

I zaista, koja je boja Meseca?
Kad je nisko iznad horizonta ume da bude crven ili narandžast. U zenitu je beo a najčešće ima žućkastu notu, eto to bi bio najkraći odgovor pažljivog posmatrača. Ali sve te boje su odraz apsorpcije u atmosferi, tako da Mesec gledano iz orbite blešti u beloj boji. Zapravo, astronauti Apolla su naveli da je pun Mesec iz orbite oko 30% svetliji nego gledano sa Zemlje, a tako nešto i fizika predviđa.

Prava boja Meseca ne može da se predstavi ako se prethodno ne objasni pojam albeda. Albedo je procenat odbijene svetlosti najkraće rečeno. Apsolutno crno telo ne odbija svetlost (tako nešto ne postoji) a apsolutno belo bi odbilo 100% emitovane svetlosti (ni tako nešto ne postoji). Odmah se vidi da bi apsolutna refleksija odgovarala nekom idealnom ogledalu koje bi, za razliku od naših vrhunskih koja odbijaju oko devedesetak posto, odbijalo svu upadnu svetlost. I da se razumemo, u prirodi nema mnogo materijala sa visokim albedom. Stratokumulusi gledani odozgo imaju albedo do 0.75, dakle odbijaju 75% svetla, svež sneg možda i malo preko toga. Sve ostalo je tamnije, saharski pesak ima albedo od oko 0.4 a blato 0.1.

Albedo Meseca je prosečno oko 0.12 što bi odgovaralo starom izbledelom asfaltu. Trava je recimo nešto malo svetlija. Znači ako to transformišemo u celokupan dinamički raspon, Mesec bi izgledao ovako:


U označenom kvadratiću je statistički gledano prosečan albedo Meseca. Prilikom obrade je to nivo od level 30, što je 12% od 256 mogućih u Photoshopu. Ovako bi Mesec izgledao u poređenju sa snegom, oblacima ili svim drugim reflektivnim materijalima.

Nakon što smo malo familijarno posmatrali Mesec, čekajući da se optika ohladi, krenuo sam sa snimanjem. Teleskop se hladio pola sata, možda malo nedovoljno ali nebitno - atmosfera je bila izrazito turbulentna. Svako uvećanje preko 100x je davalo sliku koju je nemoguće izoštriti, a treperenje je bilo čist horor.


Dakle, ukupno 20 snimaka sa brzinom od 1/50sec je snimljeno, složeno u Registax-u i obrađeno u PS-u. WB je postavljen na 4000, jer bih rekao da je to neka najneutralnija vrednost za Mesec na nekih 40-ak stepeni visine. Pošto je restriktor aperture (srpski rečeno rupa na poklopcu) izbacio sekundarnu opstrukciju, dobili smo najkvalitetniji mogući apo-refraktor, doduše f18. I mizerne aperture od 40mm.

To u praksi ne znači ništa negativno kad je Mesec u pitanju. Zapravo je i pozitivno; turbulencije atmosfere i toplog tubusa su svedene na najmanju meru, a i korekcija boja je vrhunska odnosno bolja od svakog mogućeg refraktora - ovde imamo samo ogledala. Praktično sve što je šareno može da znači dve stvari: disperziju u atmosferi i činjenicu da je to zaista šareno u stvarnosti.

Malo (malo više) sam podigao saturaciju i ukazale su se prave Mesečeve boje. Plava boja označava predele gde je postojala vulkanska aktivnost i gde je izbačen materijal bogat titanijumom. Tamnosmeđi regioni su siromašni po pitanju titanijuma i gvožđa a svetlosmeđi imaju u sebi dosta aluminijuma. Takođe, mikroskopska analiza Mesečeve prašine je pokazala da je ona sastavljena uglavnom iz crnih čestica zdrobljene bazaltne stene. Stena je pretvorena u prah udarima meteorita. Ali takođe posotoje i smeđe čestice prašine; radi se o stvrdnutim kapima rastopljene lave koje je u prostor izbacila  vulkanska erupcija. Poenta cele priče je da na Mesecu nema ni vode ni atmosfere, dakle nema nikakve erozije i tlo ostaje onakvo kakvo je bilo faktički stotinama miliona godina. Zato tamo na svakom koraku postoje udarni krateri meteora i vulkanski krateri, jer ih ništa ne briše kao na Zemlji. Recimo Apollo 17 je doneo uzorak prašine sa površine koji je pokazao starost 3.67 milijardi godina, odnosno nastanak za vreme vulkanske erupcije koja se tad desila - kod nas bi to bilo nečuveno jer i kad ne bi bilo erozije, zemaljska kora se u proseku kompletno reciklira za možda otprilike pola milijarde godina.

Nakon toga je skinut poklopac i snimljeno je još 20 fotosa na punoj aperturi, tj f5. Turbulencija je prosto podivljala ali je na isti način dobijen sledeći rad:


Ovo je slika u realnim bojama. Neko ko se malo razume u Mesečevu topografiju primetiće da je Mare Tranquillitatis obojeno plavičastim naznakama - tako je i u realnosti. Znači da turbulentna atmosfera je ujedno i veoma prozračna, odnosno transparencija je visoka. Za sitne detalje to je loše, ali za sveukupan kontrast i boje je dobro.

Još jednu stvar smo primetili prilikom posmatranja terminatora: misterioznu svetlost iza granice svetla i tame. Delovalo je kao da trepere male zvezdice na tamnoj strani, ili možda NLO (?!).


U pitanju su visoki planinski vrhovi u noći. Njih obasjava izlazeće Sunce i mora da je to vrlo romantično za tamošnje Mesečare ili kako se već zovu stanovnici Meseca (Mesecijanci?).
Sa desne strane, to je Mesečev sever, vide se dve svetle tačke u tami. To su vrhovi planine Mt Harbinger koji dostižu 2500m iznad površine ravnice. Smatra se da je 50mm refraktor minimalno dovoljan da se uoče, premda smo ih svi bez problema uočili sa restriktorom, dakle sa 40mm aperture. Planinski lanac se proteže 94km u dužinu.

Sasvim levo stoje planine vulkanskog porekla koje okružuju kružnu formaciju Letronne prečnika 122km. Namerno ne kažem krater, obzirom da nije a nije ni kaldera već pre kaldera ispunjena zaravnjenom lavom. Desno od toga se nalaze bezimene planine oko kojih se nalazi porodica kratera sa imenom Wichmann (A, B, C, D, R). Nisam uspeo da pronađem visinu tih planina ali za ove kratere se standardno zna da je potreban minimalno 200mm reflektor za vizuelnu detekciju.

Još jedna opaska: stack sa punom aperturom (150mm) je oštriji i bogatiji detaljima od 40mm fotke. Optički to ne bi trebalo da je tako, ali dilema nestaje ako vam kažem da je sve to fotografisano sa isključenim praćenjem. Ako se zna da Mesec dnevno pređe 13.2 stepena, odnosno 33 minuta na sat, to je približno pola ugaone sekunde za vreme od jedne sekunde - ali to se odnosi na brzinu Meseca u odnosu na fiksne zvezde. Brzina u odnosu na posmatrača na zemlji je, da zaokružimo i uprostimo, 15 stepeni na sat. To je onda 15 minuta u minutu, odnosno 15 sekundi u sekundi. Zapravo Mesec se u jednoj sekundi pomeri ka zapadu tačno jedan Saturnov prečnik.

I onda 1/50sec na 750mm žižne daljine uopšte nije dovoljno da zamrzne pokret. A toliko je bilo neophodno za ISO 800 i f18. Ali kad sam iskoristio pun prečnik optike (f5) onda je brzina pala na prihvatljivih 1/640sec i zato na donjoj slici imamo efektivno više detalja. Jer 1/50sec daje 0.3 ugaone sekunde trail-a a rezolucija celog sistema je 1.57arcsec po pikselu senzora. Račun kaže da ne bi trebalo da se vidi nikakva razlika ali praksa kaže da je fotka sa pune aperture oštrija (a kad se račun i praksa ne slažu, to znači da račun verovatno nije tačan).

Коментари